Pre 200 godina prosečan čovek je jeo jedan kilogram šećera godišnje. Ova količina se 1970. popela na 60 kilograma godišnje. Danas, prosečan čovek godišnje unese više od 75 kilograma čistog šećera!

Većina nas ne ume da objasni zašto u bolnim emocionalnim stanjima posežemo za slatkišima, kolačima, belim hlebom ili čokoladom. Mnogi veruju da im te namirnice pomažu zato što imaju odličan ukus, a to je samo jedan od razloga.

Ova hrana nas privlači zbog sastojaka koji podižu raspoloženje – jednostavnih ugljenih hidrata, to jest monosaharida i disaharida. U svakodnevnom govoru, zovemo ih šećeri. Kad zagrizemo čokoladni kolač ili krofnu, unosimo u organizam ova jedinjenja i odmah se osećamo bolje!

 

Šta se desi kada pojedemo šećer?

Kada pojedemo šećer, glukoza se vrlo brzo nađe u krvotoku. U tom momentu pankreas luči hormon insulin koji je zadužen da glukozu otkloni iz krvi i prebaci je u neku formu koja će biti korišćena za energiju. Što više šećera unesemo, to će biti više glukoze u krvi i posledično se više insulina oslobađa. U ovom momentu, telo uneti šećer može iskoristiti za energiju ili ga konvertovati u masne kiseline i skladištiti u vidu telesnih masti.

Problem je što se često unosi više šećera nego što je telu potrebno u datom trenutku. Kada se unese previše šećera, insulin se pojačano luči što dovodi do brzog otklanjanja glukoze iz krvi, i rezultuje da šećer u krvi padne ispod normalnog nivoa. Kada je šećer u krvi ispod normalnog nivoa mi to osećamo kao pad energije (pao mi šećer). Rezultat – opet uzimamo nešto sa dosta šećera i sve se ponavlja u krug. To je ta zavisnost od šećera o kojoj svi pričaju.

Kako se prehrambena industrija sve više razvija u modernom društvu i kako sve više postajemo zavisnici od njenih proizvoda, tako sve više i više unosimo šećer.

•  Šećer je svuda sakriven: u sosovima, sokovima, žitaricama.
•  Svi znamo koliko je šećer poguban za nas i opet ga unosimo svakog dana.